Шековићки крај од Римљана до наших дана расјецали су важни путеви који су повезивали подручја источно од Дрине са централном Босном.

Шековићи су добили име по једном дјелу становника који су из Шековине у Херцеговини населили ове просторе крајем 17.вјека. Све до пред крај 17.вијека Шековићи су били релативно густо насељени, а тада су војне похаре или болест прориједиле или скоро уништиле старе житеље, а на мјесто њих су дошли нови из Херцеговине, који чине и највећи дио данашњег становништва.

     Треба истаћи да су почетком 17.вјека Шековиће напустили преци Илије Бирчанина, Хаџи Милентија и Проте Матије Ненадовића, те да је због родбинских односа и других веза преко манастира била јака војничка сарадња овог краја са Србијом у првом српском устанку. Овдје треба истаћи и чињеницу да је мајка Ивана Грозног, Јелена Јакшић Глинска поријеклом из Шековића и да су због тих веза били добри односи између манастира Папраће и руског царског двора.

     Манастири Папраћа и Ловница у прошлости су били значајни центри писмености и слободе. Од 16.вјека они одржавају везе са Русијом, затим манастирима у Пољској, Србији и Влашкој. Шековићи имају посебно мјесто и у НОБ-у и спадају у прве устаничке крајеве у Југославији. У Шековићима су основане Прва бирчанска бригада, Шеста источнобосанска бригада и Прва пионирска дивизија.

Стећци у селу Марковићи

       Према писању Руди Петовара Шековићи су 1943. године постали војнички, политички и културни центар читаве источне Босне и у њима се налазило највише војно и партијско руководство за источну Босну. Шековићи су имали специфичну позицију и у последњим ратним дешавањима на просторима бивше Југославије и Босне и Херцеговине у којима је дошло до значајних људских и материјалних губитака на подручју цијеле општине. Посебне историјске вриједности које треба нагласити и које могу бити ослонац будуће туристичке понуде су следеће :

ПЕРИН ГРАД

налази се низводно низ Дрињачу десетак километара од Шековића, са лијеве стране Дрињаче на завршетку села Калабаче. Од Шековића до Калабача је миран ток ријеке Дрињаче, са повременим меандрима и околним алувијалним наплавинама које су претворене у обрадива плодна поља. Након завршетка равничарског дијела, долази низводно код Периња и Перинграда до наглог усијецања тока и прављења дубоко усјеченог кањона скоро до самог улијевања у ријеку Дрину. На десној страни Дрињаче је брдо Вис (764 м н.в), куполастог облика које се нагло уздиже , а низводно је брдо Паљевина (841 м н. в) и највећи брдо Удрич (1042 м н. в), а са лијеве стране наспрам поменутих брда су нешто мања: Лемино брдо (613 м.н.в.), Козјак 659 м.н.в.) и Соколина (507 м.н.в.). Ако имамо у виду чињеницу да је ток Дрињаче на овом дијелу усјечен на око 200 до 300 м н . в. и да се сва брда нагло уздижу од тока ријеке, можемо закључити да је ту био изражен врло јак ерозиони рад воде.

       Сматра се да су дијелом кањона Дрињаче водили врло битни средњовјековни путеви за Сребреницу и Зворник, па је логично било са становишта одбране и контроле путева да се на улазу у овај кањон сагради утврђени град. И овај град народ везује за Јерину и њене грађевине. Уписаним изворима први пут се помиње 1444.године. На два стјеновита узвишења, која се окомито издижу изнад тока Дрињаче, налазе се остаци зидина тврђаве, истина лоше сачувани , али се јасно види да су ту постојала утврђења која су имала контролу над улазом у кањон. Са тих кула пружа се видик на мирни равничарски узводни ток Дрињаче и са друге стране далек видик на усјечени кањон низводно од Перинграда ка ријеци Дрини. Да је ово подручје у кањону Дрињаче било и другим народима интересантно говоре и врло добро очуване некрополе богумилских стећака у близини тврђаве и локалитет Црквиште гдје су видни остаци некадашње цркве. У близини тврђаве уз сам ток ријеке Дрињаче налази се извор топле воде и у једном дијелу тока убетониране велике жељезне алке за које су по легенди некада везивани бродови. Због неприступачности терена детаљнија испитивања извора топле воде нису вршена, али свакако са осталим природним мотивима даје посебан значај за љубитеље нетакнуте прироре (планинаре, алпинисте, риболовце, сплаваре, ловце и др.). Подручје Перинграда и околине није у потпуности археолошки испитано, нити је валоризовано у туристичком смислу.

МАНАСТИРСКИ КОМПЛЕКС ЛОВНИЦА

представља туристички комплекс обједињен на црквеном земљишту, а чине га: манастир Ловница, пећина Ловница, извор ријеке Ловнице, спомен воденица, етноводеница, спомен гробље из лл свјетског рата.

Манастир Ловница по народном предањује је задужбина краља Драгутина који је управљао овим простором од 1284. до 1321. године.Подигнут је на извору ријеке Ловнице. Манастир је добио име по ријеци Ловници. Вјерује се да је Манастир првобитно био сазидан низводно на десној страни ријекем Ловнице код Ловничког поља.

Пећина Ловница налази се изнад самог манастира Ловница и извора ријеке Ловнице. У улазном дијелу је пећина око 30 м2, а у продужетку су уски ходници, недовољно испитани.

Извор ријеке Ловнице налази се испод велике стијене која има морфолошки изглед у облику тектонског огледала гдје на најнижем дјелу напрснућа тог огледала избија извор. На самом извору је постављен велики, резбарени дрвени крст који заједно са извором има вјерско значење.

Спомен-воденица се налази у дијелу комплекса манастира Ловнице, стотињак метара низводно од извора ријеке ловнице. У воденици су у Другом свјетском рату Нијемци спалили групу дјеце, па је у помен на тај догађај изграђена на том мјесту данашња воденица.

Воденица и етноресторан Студенац: У самом улазу у кратку клисуру ријеке Ловнице налази се у изузтеном природном амбијенту воденица.

МАНАСТИР ПАПРАЋА.

Налази се на извору рјечице Спрече, испод планине Борогово у селу Папраћа. Ријечица Спреча са уређеним коритом тече кроз саму црквену порту манастира Благовештење, што са лијепом околином чини ово мјесто још привлачнијим за туристе и поклонике. Само име и манастира и села Папраћа, долази од биљке папрат, које има много у овом селу. Према народном предању манастир су подигли Немањићи, што је и записано у Троношком и Пећком родослову. Манастир Папраћа је задужбина жупана Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Садашња црква је великих димензија, има триконхосну основу, три апсиде, скучен унутрашњи и простран спољни нартекс. Има висок тамбур, ослоњен на четири пилона, носи куполу од осам прозора.На зидовима су само мањи фрагменти фрескографски квалитетног живописа, насталог средином XВл вијека.